Autoironična telesnost Annie Clark (aka St. Vincent)

Otkrivanje solo projekta Annie Clark pod zbunjujućim religijskim nazivom St. Vincent, iako nije reč ni o kakvoj spiritualnoj muzici, za mene je predstavljao mali udar sasvim ovosvetovnog otkrovenja. Tačnije, idealno skrojen muzičko-vizualno-poetski, performativni amalgam koji omogućava da se nasleđe pop i indie zvuka sagleda na nov način i naslute neke moguće smernice za novo doba.

Prvo slušanje nije bio prvi, već “krizni” drugi album Actor, a prvi video uradak koji sam pogledao bio je, očekivano, i prvi singl Actor Out of Work.

Sadržaj videospota sasvim je jednostavan, ali i sasvim ironično skrojen. “Glumci” i “glumice” s audicije, ili nečega što podseća na saopštavanje “teške istine”, smenjuju se na stolici postavljenoj na daske “teatra”, dok na drugoj stolici sedi upravo “glavom” Annie Clark, koja im pušta sopstvenu pesmu na kasetofonu – igrajući “samu sebe”, tj. sopstvenu stage personu, izgovarajući pri tom svakom ponaosob delove iz teksta sopstvene pesme kao naučene delove uloge, proizvodeći kod njih istovremeno – kako se to na njihovim licima očituje – negativne emocije tuge, frustracije, straha, rezignacije i na kraju, histeričnog plača. Sve podseća na katarzičnu scenu raskrinkavanja pozorišne iluzije, auditivno-vizualnu disonancu koja igra na momenat izneverenog očekivanja gledalaca/učesnika.

“Intimni” ljubavnički antiklimaks odigran je javno, bez zazora, pred publikom uvučenom u igru “glume”, u muzičko-performativnoj inscenaciji koja podseća na kakvu kolektivno-terapeutsku dramaturgiju raskida. Rezultat je nerazrešen, pomalo šizofren, rastrzanost između stanja adikcije, “navučenosti” na drugog i proziranja tog drugog kao lažljive podmetnute lutke, suplementa, automatona, proteze, karikaturalne figure, suvišnog dela mizanscena koji se ne želi. Tako će nas Annie Clark uvesti u polje sopstvenih scensko-muzičkih fascinacija, koje će samo dalje granati i razvijati sa svakim novim pojavljivanjem.

Evo, radi ilustracije, dela teksta pesme koja proziva i raskrinkava:

You’re a supplement, you’re a salve
You’re a bandage, pull it off
I can quit you, cut it out
You’re a patient, iron lung

You’re a cast signed broken arm
You’re an actor out of work
You’re a liar and that’s the truth
You’re an extra lost in the scene

You’re a boxer in the ring
With brass knuckles underneath
You’re the curses through my teeth
You’re the laughter, you’re the obscene

Kako nemam prostora da ulazim u nijanse svakog retka, jer bi to proširilo ovaj tekst u nedogled, upućujem vas na link gde je upravo tako nešto izvedeno, i to sa velikom preciznošću.

Tema verbalne osvete pri kojoj se raskrinkava ono što uznemirava i preti kao opsceno u drugome, i povratno u sebi, podseća na pokušaj ljubavnika/ljubavnice da se oslobodi posesivne intoksikacije objektom svoje čežnje, koji ipak neće da se odlepi sam od sebe. Time što će drugog analitički vivisecirati kroz javno sačinjeni katalog pobrojanih mana i obmana, Annie se neće moći rešiti fantomske privlačnosti ove opscenosti, čime se napipava trag jedne znatno šire, omasovljene opscenosti i trivijalnosti u sferi intimizirajućih interakcija koju proizvode društvene mreže. Nove adikcije umrežavanja u eri digitalizacije sopstvenih prisustava, logično uzurpiraju sve više sferu tzv. “čiste intime”.

Što se tiče muzičkog toka same kompozicije Actor Out of Work, čitava stvar počinje kao razigrani dance pop hit, da bi kulminirala na drugom kraju spectra – sa gitarski distorziranim, bučno-kakofoničnim, “raštimovanim” zvukom, kojim se podražavaju kulminirajuća stanje potpune euforičnosti i gubitka “uračunljivosti”, “gubitka kontrole” nad sobom, dok glumci kojima je uručen “otkaz” jedan po jedan gube suzdržanost i pribranost, podležući bumerang efektu “kliničke” histeričnosti trenutka.

Sama Annie Clark voli da povezuje kliničko-opsesivan, cinično distanciran, na momente medicinsko-dijagnostički duh svojih pesama sa „šizofrenom“ raspolućenošću sopstvene estetike, s eklektičnom čežnjom za primaljivim, pevljivim pop aranžmanima koji bi zadovoljili nešto što bi uslovno moglo da se nazove masovnim ukusom.

Kako odoleti opscenoj privlačnosti isuviše pevljivih repetitivnih melodija koje se nižu jedna za drugom na njenim albumima? Recept je za Annie skrojen već unutar centrifugalne privlačnosti samog spektakla. Zato u njenim pesmama melodramski patos toliko “koincidira” sa lascivnošću, parodičnošću i proračunatom brutalnošću, kako nagoveštava već sam naziv njenog hita Cruel. U ovoj kompoziciji postoji jasno naglašen razdor između vrlo jednostavnog pevljivog refrena i sardonično intonirane poruke.

Annie je itekako svesna politika tela, strategija ženskog telesnog podčinjavanja, koje u videospotu za stvar Cruel ilustrovano ugnjetavanjem personae Annie Clark – u ulozi domaćice koja potpuno potčinjena “dobrovoljno” prihvata učešće u ritualu sopstvenog smaknuća – koji joj priređuju muž i deca tako što je, na kraju spota, živu zatrpavaju u dvorištu kuće.

1

2

3

Varljivo spokojstvo bizarne, suburbane otupele idiličnosti, savršeno “zategnuto” lice, maska za izostanak bilo kakve ispoljene emocije, bilo kakve grimase negodovanja, konsenzualan pristanak na rituale svakodnevnog žrtvovanja sebe i sopstvenog tela (propraćeno stihom bodies can’t you see what everybody wants from you), uz potpuno potčinjavanje sopstvenog dnevnog rasporeda okrutnim i depersonalizovanim rutinama apsolutne servilnosti i odanosti – sve to izgrađuje svojevrsni horor efekat, mali porodični teatar macabre koji se završava “prigodnim” porodičnim ceremonijalom ukopavanja još uvek živog tela majke/supruge u dvorište iza kuće.

Melodična minimalistička dance pop matrica, “razdragano” optimistična, pevljiva sugestija pesme, samo je na mahove uznemirena prirodom uvrnutih, psihodeličnih aranžmana, dok nas tematika pesama i video sadržaj suočavaju sa banalnošću nasilja i manipulacije privatizovanim telom žene, pretvorenim u neupitni kućni posed. Kad se tako stvari postave, onda rasplet nimalo ne iznenađuje, ritualno ubistvo je jednako “logično” i isto tako “refleksno” automatizovano izvedeno kao i mali rituali brijanja koji udovoljavaju patrijarhu, “glavi kuće”.

Raskrinkavanje u videospotovima St. Vincent sasvim podseća na odigravanje normiranih društvenih uloga od strane glumaca koji verno igraju svoje uloge, ne pitajući se nijednog trenutka šta njihova tela i njihovi umovi traže u tako deterministički skrojenoj ludačkoj košulji uloga.

Čini se da je gitara ultimativni, univerzalno primenjiv instrument u muziciranju Annie Clark, upotrebljen na način koji daje više od prilike za akrobacijsku solo deonicu, precizno “istreniran” da odgovori na zahteve varljivo jednostavnih kompozicijskih aranžmana, “višeglasan” po potrebi, zbunjujuće “zamaskiran” miksetama i pedalama. Isto tako, “spontanitet” distorzirane gitarske buke je takođe “strogo doziran”, dok gitara često postaje “višenamensko” mimetičko, ubojito oruđe kojim se sugerira kompleksnost psihosomatskih stanja. Takav je primer mimikrijski jezivo i istovremeno hladno metaliziran i ekstatičan zvuk gitare, transformisan u zvuk “hirurške pile” u solo deonici u pesmi Surgeon, prateći tako bizarnu mantru pesničkog subjekta koji doziva hirurga – Best finest surgeon / Come cut me open – u očajničkoj želji da se telesno otrgne iz monotone ravnodušnosti potonuća u istreniranu depresiju isprazne svakodnevice.

rezanje

Ponuđeno žensko telo je opet lascivno-pasionirano otvoreno za “žrtvovanje” kao teritorija za eksploataciju, dominaciju i nasilje, ali ovog puta je napravljen obrat u smeru želje za promenom identiteta, za “nadnaravnim” hirurškim zahvatom kojim bi se na prinudan, medicinski način dokrajčilo ili pak volšebno transformisalo sopstveno biće. To nas uvodi u priču o sarkastičnoj fascinaciji Annie Clark naizgled beskonačnim obećanjima tehnologije da će u celini izmeniti lični opis pojedinca u svetu blagostanja; da misterij hirurške intervencije može ponuditi trenutak izlaska iz tegobe egzistencije, možda da nas na mahove oslobodi determinističke traume normiranog življenja u skučenosti sopstvenih naviknutih koža.

Zvukovi koje Annie proizvodi na gitari zamagljuju granicu između “prirodno” i “veštački” proizvedenih zvukova istom kreativnom snagom kojom njen nepasionirani odnos prema sopstvenom telu govori o instrumentalizaciji njenog performativnog alter-ega, lirsko-muzičke persone, u pokušaju eksplikacije sopstvenih stanja telesnog i duhovnog otuđenja, udvajanja, virtualne automatizacije i depersonalizacije sopstvene intime. Kako često voli da ističe, i sama podložna lascivnosti rečnika urbane frazeologije, cilj joj je da spoji “nevinu” bajkovitost zvuka sa nečim što odaje “gadnu” (gnarly) impresiju, nalik stanju trenutnog šoka, nagle promene raspoloženja, zaokreta, zatečenosti i petrificiranosti, nečim što izaziva trenutan osećaj jeze i nelagode, vrlo blisko traumatskoj odsutnosti iz sopstvenog tela.

Njen video Digital Witness, u kome se pojavljuje u jednolično sivom outfitu, s “izbeljenom” frizurom, podsećajući tako na digitalizovanu repliku same sebe, distopijski “stopljena” sa klaustrofobičnom prostorijom – poigrava se voajerski nadzirućom metaforikom Windowsa kao digitalnog “prozora” u tuđu privatnost. Iako nam video pa ni tekst ne otkrivaju ništa novo, osim da je privatnost u dobu interneta krajnje upitna kategorija, digitalizovana, “poboljšana” verzija Annie Clark izgleda dovoljno zanimljivo sama po sebi, bizarno umrtvljeno, kao psihotična maska, “lutka u izlogu” očito svesna da je pod stalnim nadzorom (pa se trudi da pravi što manje “sumnjivih”, “nepriličnih”, naglih poteza). Aluzija na nove modalitete kontrole privatnosti putem fejsbuk i tviter objavljivanja sopstvenih verzija sebe, i svakodnevnih trivija, updejtovanja sebe i sopstvenih radnji iz sata u sat, iz obroka u obrok, iz masturbacije u cyber sex, jedan je vid dobrovoljnog telesnog predavanja i samokontrole koji svi masovno manje-više dragovoljno, čak uz konsenzualno zadovoljstvo, upražnjavamo. Za tu pervertirano slavljeničku verziju sebe nisu potrebne kamere za nadzor postavljene inače na svakom “sumnjivom” mestu.

A Cyborg Manifesto Donne Harraway mogao bi da posluži kao zgodna dijagnostička podloga za ovakvu vrstu posthumanih antifrankenštajnovskih “ironičnih kiborga” kakvu otelovljuje persona Annie Clark na sceni.

Kada je posmatramo u njenoj novoj performativnoj akrobaciji – maksimalno sinhronizovanih interaktivnih pokreta koji simuliraju robotička kretanja i elektrošok šizofrene spazme neurotičnih “kratkih spojeva” telesne mašine, čini se kao da prisustvujemo otelotvorenju sopstvenih kibernetskih snova, ali i košmara, u usavršenoj simbiotičkoj sinhronizaciji sa kompleksnom medijskom aparaturom. Annie Clark transformiše čitavu scenu svojim od početka do kraja konceptualno besprekorno dizajniranim prisustvom, terajući nas tako da se projektujemo u njenu ulogu. Ona nudi jednu vrstu očuđujućeg iskrivljenog ogledala u kome prepoznajemo sopstvene živote koji više, ili sve manje, pripadaju samo nama.

udaranje

lutka

Actor Out of Work, Digital Witness, Surgeon… Gotovo svaki novi singl St. Vincent poigrava se sa sentimentalnom, melodramskom fascinacijom prostetički zamenjivim figurama, pristalim na fiksirane rodno-društvene podele virtualno-realnih uloga.

Na površinu minuciozno izglačane, digitalizovane matrice St. Vincent estetike “duplog dna” izbijaju proskribovane “negativne emocije” nedovoljno sedativne i sanitacijski umrtvljene, teme o kojima se uglavnom ćuti u tzv. dream pop uživalačkim vodama, teme cenzurisane u polju masovne kulture: klinička depresija, virtualna adiktivnost, seksualna eks-centričnost, submisivnost, sopstvene “perverzne” destruktivne opsesije, kritika masovne medijske kulture konsenzualnih, hipnotisano poslušnih atomatona.

Rodno dirigovan askept dehumanizovane “ženke” automatona preispituje se i protestno, satirično odbacuje u kompoziciji Cheerleader (Ponudiću vam još jednom rock genius, stih za stih interpretaciju teksta pesme). Stereotipizacija nametnute uloge još jednom je elegantno prevedena u video formu. Predimenzionirana, hiperbolizovana figura/ replika Annie Clark izložena je kao umetnički eksponat u galeriji (kao umetnička inspiracija za ovaj video poslužile su hiperrealistične predimenzionirane “replike” ljudskih figura skulptora Rona Muecka).

Smisao hiperrealistično uvećanih replika jeste podsećanje da je sve podložno ne samo virtualnom udvajanju, već i jednoj vrsti narcisističke spektakularizacije sopstvene usamljenosti i otuđenosti. Možemo se podsetiti Debordove prognostičarske rasprave, Društva spektakla, ali spektakularizacija sopstvene samonametnute izolacije, u predstavi u kojoj izloženo žensko telo oživljava po diktatu maskuline normativnosti sopstvenu medijsko-reprezentacijsku kolosalno uveličanu fantazmu, jeste novi vid stereotipizovane deprivacijske otuđenosti “eksponata”. Karakteristika ovih novih replika koje nam medijsko-kibernetska persona Annie Clark posreduje jeste njihova maksimalizirana, fizički preuveličana telesna teritorijalnost, koja pretapa svakodnevne trivije u spektakl pobožnog divljenja “slavnima”. Sama hipertrofija predimenzioniranosti korespondira, kako to u svetu instant heroja pop scene već biva, sa potrošno-warholovskim statusom, kanalisanim kroz sveprisutno uprte oči trenutne monumentalne pozornosti.

rasap

Uloga cheerleaderice kao tradicionalno, normativno skrojena za ženski pol, uloga plaćene navijačice za muški tim, za društvo zasnovano na patrijarhalnoj podršci muškoj maskularnoj snazi, aktivnosti i veličini, ritualno automatizovana, domestifikovano sviknuta na dostojanstvenu postamentarnu pozu, moralno savesna, “na visini zadatka”, ne pokazujući sopstvenu agoniju ni u slučaju tragedije svoje smrtno ranjene “muške polovine”, osveštava se kao simbolička lutkasta prikaza koja oživljava sama od sebe, želeći da pobegne od takve košmarne verzije sebe. Galerijsko-izložbena objektivizirana prezentacija tela-kolosa Annie Clark će se tako, u pokušaju da se osamostali od galerijskog mizanscena u kojem je artificijelno, pigmalionski imobilisana, suspregnuta, raspasti, deo po deo, u paramparčad, kao porcelanska lutka. (Treba se samo prisetiti modernističko-muške opsednutosti pubescentnom ženskošću, polomljenim i izvrnutim, iščašenim lutkama/telima u privatnom teatru Hansa Bellmera upriličenom “samo za njegove (voajerske) oči”; često tumačenom kao travestirani prikaz rastuće nacističke opresije u predratnoj Nemačkoj.)

Annie Clark skrojila je ovakav somnabulni, narcisistički karneval macabre jedne “navijačice po dužnosti”, pretpostavljam i kao deo ličnog zaloga u obračunu sa trenutkom sopstvene muzičke slave, maskenbala stardom ikoničnosti koja je prati, a koja je uvek za ženski subjekt obojena opasnošću telesne prinude poziranja za muške poglede, “nahranjena” zadovoljnim obodravanjem publike, seksualno-fetišistički prisvojena mannequinskim izložbenim “kvalitetima”. Pri tome sama muzika ostaje u senci figure “zgodne izvođačice” koja biva prosuđivana prema atraktivnosti dizajnirane spoljašnjosti, svedena na plošnu površinu ersatz efekta puke “obezdušene” replike.

Gorka ironija sadržana je u pretpostavci da se nema gde pobeći, ili da ženski subjekt nikada neće biti dovoljno emancipovan kao zaokruženo biće na sceni globalne muzičke industrije koja je uvek spremna da prigrli spektaktl “ženstvenosti”, nauštrb obostranog, refleksivnog rodnog preispitivanja. Čitava personalno-javna opservacija zvezde na sceni tako se sardonično obrće u elaboriranu autorefleksiju – kao u the joke’s on me slučaju… Ironija se još jednom otrgla kontroli, protiv samog ženskog subjekta. Prestup za pokušaj “ispadanja iz uloge” jeste simbolička, pa i realna pretnja telesnog raspadanja, dezintegracije i iščeznuća.

st. vincent

Posebna snaga muzičko-vizualno-poetskih ostvarenja Annie Clark aka St. Vincent leži upravo u njihovoj snazi introspektivnog samopropitivanja, bez patetičnog, osvetničkog svaljivanja krivice isključivo na “drugu stranu” u binarno nametnuj artikulaciji muškosti:ženskosti. “Dve strane” sukobljavaju se u jednom telu kao u guliverski iščašenom spektaklu borbe za prevagu nad teritorijom.

Ovaj “vandalski” eksces u središtu medijskog spektakla, koji otelovljuje Annie Clark, dovoljno je autodestruktivno intoniran da podseti na zaleđe nihilističkog punk i grunge ogorčenja i frustracije “slavom”, koje je za sobom ostavila pre svega tragična sudbina frontmena Nirvane, autentična provala pobune u središtu tadašnjeg mejnstrim ukusa. Njen pokojni lider se uostalom nikada nije odrekao sopstvenog feminističkog opredeljenja. Neću, međutim, suviše zalaziti u analogije jer su to dve samosvojne priče, a stvarno samoubistvo nije poželjno izjednačavati sa spektaklom samouništenja na sceni.

Ipak, tribute nastup St. Vincent na Nirvana Hall of Fame, zajedno sa Kim Gordon i Lorde, rečito govori o pomalo zaboravljenoj feminističkoj pobuni u srcu punk, pop i grunge pokreta, čije hibridne smernice u eri digitalizacije nekako najefektnije revitalizira i ujedinjuje upravo energična, samosvojna pojava Annie Clark.

#YouToo
Feminizam i socijalizam: kritička povijest
Obiteljski zakon, RANT EDITION
Feministički pristupi prevođenju
Angelizacija puka
Povratak “Twin Peaksa”: 10.-18. epizoda
#YouToo
Potraži ženu u jugoslavenskom socijalizmu
Ljubav u doba socijalizma i ostale queer romanse Sarah Waters
Dobar savjet zlata vrijedi: priručnici za roditelje u teoriji i praksi
Feministički pristupi prevođenju
Postajanje ženom, postajanje autoricom
Dobar savjet zlata vrijedi: priručnici za roditelje u teoriji i praksi
Potraži ženu u jugoslavenskom socijalizmu
Obiteljski zakon, RANT EDITION
Nevoljena: o nemajčinstvu i ljubavi
Bruna Eshil: “Okovani Anti-Rometej”
Koji je plejboj pravi za tebe: Dikan Radeljak, James Bond, Jabba the Hutt ili Ramsey Bolton?
GLAZBENI LEKSIKON: I Bet On Losing Dogs
Makeup savjeti za naredno političko razdoblje
Pain babes: o queer djevojaštvu s invaliditetom
Postajanje ženom, postajanje autoricom
Djevojaštvo u teen seriji “SKAM”
Yass, Queen – ohrabrivanje djevojaštva u “Broad Cityju”
Zlostavljanje s rokom trajanja
Koji je plejboj pravi za tebe: Dikan Radeljak, James Bond, Jabba the Hutt ili Ramsey Bolton?
Šteta što je kurva
Sitni, nebitni, zlonamjerni
Bebe devedesetih i Mimi Mercedez
Sitni, nebitni, zlonamjerni
Feministkinje i laž o velikom pank drugarstvu
Courtney Love: zauvijek luda kuja
Transrodne žene su žene
O ženskoj šutnji i prešućivanju
Tamni poljubac paranormalnih ljubića
Monster girl
“Cosmo” i četvrti val feminizma
Ljeto u Černobilu
Neka počne zlatno doba
Savršena žrtva