Otok

„Otok“ je priča Sane Perić koju je na Mufov poticaj ilustrirala Ena Jurov. Kliknite na slike!

galeb

I

bila sam jako tužna. sjela sam na klupicu i uskoro primijetila: uz obalu stoje i sjede ljudi i pobojala sam se – istovremeno se ponadavši da je to stanje možda izvedivo, jer oni su svi bili tako mirni – oću li bit sama ko ovaj starac kojem je sigurno umrla žena, al onda vidim: on nije u crnini, dapače, ima yachting attire i uskoro je odšetao prema lučici s jahtama. skrenila sam pogled na onoga šta je sjedio sam na stijenama upitavši se oću li bit sama kao on, al kraj njega je u međuvremenu sjeo prijatelj. pogledala sam trećega i skužila da on uopće ne kontemplira nego piša u more. počeli su došetavat trudni parovi, sjela sam na bajk i otišla. obala me iznevjerila.

dide je nazva mamu, a ona mi je uvalila mobitel da se ja javim. on je odma krenija na stvar: nije još obavijestija dicu, ali kreće u radove. zaključija je da ne želi potomstvu ostavljat pare pa će radije pretvorit gustirnu u apartman, šta mu je odavno velika želja.

 

II

ostali galebovi letili su za trajektom ko šta običavaju iz užitka ili tradicije, jer sigurno su znali da nije koča, ali jedan je letija ispred njih, iznad same palube, par metara iznad mene. gledala sam tog galeba i nastojala zaboravit sve šta znam o galebu pa sam osjetila život i zaboravila šta je život i vidila galeba ko nešto živo i čudno i nisam ga uopće vidila i bila sam ja ispod, a nešto je lebdilo iznad mene i onda sam ja bila to nešto i onda smo bili jedno i bili smo plavo i onda uopće nismo bili.

dida je napomenija da ćemo prvo priko sela da vidimo pome, mislile smo da treba zalit il nabrat al ne, dida je mislija da ih ne bi smile propustit vidit. mamu i mene je bolilo za pome, ona se samo tila utoćat a ja sam bila šokirana jer je dida reka da se prije dva dana prijatelju iz šoltanskog djetinjstva u prometnoj baš tu di smo sad prošli otkinila noga i to je bilo ko kad su umrli michael jackson, lady di i majka tereza panika jer to se onda ipak dogodi kad se dogodi nekom koga znam i to me potrese više od aviona a poznato je da me avion potrese, a zanimljivo je da kad me udrija brod nisam bila prepadnuta, doduše nije mi otkinilo dio tijela nego samo skršilo zube i uostalom ja volim bol, šok je došao tek kad sam se navikla, a onda drugi kad mi je tonino prikačija nove zube. skroz se lako bilo meni priviknit na nedostatak nego nije na zamjenski djelić koji pretendira da bude dio mene. pogledali smo pome, ja sam i pomama i didi odala počast slikanjem, on je ponosno pozirao, onda smo pošli babi.

u babe smo prvo trebali očistit jer su stari turisti išli a novi trebali doć za triipo minute. aranžman sa suseljankom čistačicom nije uspio jer je baba prije nego šta je ona dolazila osjećala potrebu očistit apartmane. to nas kćer i unuke dosta tlači, to šta oni ne urede svoje turističko poslovanje tako da mi i na dan smjene turista možemo dulje spavat i normalno živit i imat vremena to sve oprat. pričala sam im o svojim iskustvima svjetske putnice i da sam, kad sam bila u parizu, morala iselit iz hotela do deset i da tako mogu i oni naložit česima a dide je reka da on nije bija u parizu ali je bija u provansi di je vidija pikasa koji je bome precijenjen jer kome je problem nacrtat ženu sa šest ruku i time je pobija sve moje argumente.

 

III

u deset minuta kraj terace je proša treći čeh i nametljivo zaželio dobar tek iako smo već bili pojeli. reagirala sam pušući i negodujući i morala sam didi i babi objasnit da me živcira to šta mi ovi gledaju šta tu radim i žele dobar tek umisto da ljetuju i brinu se za svoje poslove i ugodu, a dide se usprotivija da su to njemu stalni gosti već par godina.

utočila sam vino, baba je požurila reć dosta sano. dide se smijao kako jednom rukom pišem a drugom naginjem vino, a onda obavijestija babu da će imat posla s ajvarom i šalšom ove godine, a ona je napravila neki verbalni pandan kolutanju očiju ko šta često i dosta vješto radi.

česi

dole na plaži su bili česi a sestra je rekla kad su povadili ježe van to je ko da skineš koalu s eukaliptusa pa nek se misli. mama je rekla da će ih bacit u more ujutro prije nego se oni dignu, al je sestra tila odgojit čehe to ću ja sad neka vide da ne odobravam njihov postupak pa ih je sve pobacala nazad. ona je i inače bila masu nabrijana pa se kupala gola da im pokaže pa kad je dida bija do alajbega da ga upita za akumulator, vratija se s vijestima da neko oće dignit prijavu protiv nje jer se kupa gola na javnoj plaži, a to nije javna, jer je država ne održava, složili smo se, al štaš od otoka. doduše, mi smo ti koji je održavaju, ali isto ne smijemo polagat pravo, tojest smijemo, ali ne smijemo položit, za razliku od države. mi smo održavali plažu tako da su stipe, dida i mama odvalili istrunulu dasku s mulića a svi okolo su gledali. onda smo se mi mogli nasadit tamo pa ja nisam više molila bijela svjetlosti pomozi mi da si oprostim šta prezirem čehe koji su mi zauzeli plažu. ali onda su došli drugi i skakali s mulića i smočili mi šugaman pa sam im ja jebala sve po spisku i nisam više uopće pomišljala na molitvu jer si više nisam ništa osjećala potrebu oprostit. nego je milena došla sa malom pa dok se ona utoćavala sjela je malu na moju sestru pa sam je ja nagovarala ajde ajde popiški mi se na sestru ajde ajde malena ajde ajde pa se mala popiškila. mačka je imala novo leglo koje ju je sisalo ali je iz prvog braka ostala jedna kćer koju dida nije odnija s ostalima u divljinu pa bi se i ona nasadila na sisu, a ja sam joj prijetila kako te nije sram toliku mrš iš. anđelko je doša i ubra šljiva. česi su na teraci do naložili ugljen i polili ga petrolejom i sve zasmrdili. marina je došla u goste pa je s vrata dvora vikala meni doli na mulić donila sam sladoled za posli ručka di da to stavimo, a ja sam njoj vikala ako oćeš sladoleda odi pitaj moju sestru da ti da pa je otišla a ja sam mislila gle kako to ona odma s vrata pita jest.

išla sam u more pa mi je došla hoba na nogu. prvo sam kriknula pa onda vikala mama donesi trkmar donesi špurtil. zamalo smo je uvatile al djelovale smo sporo i bija je sumrak pa je skliznula s krive strane špurtila. onda sam se bojala plivat da mi opet ne dođe – osim jer se to s hobom jednostavno radi kad je vidiš, ako nije beba, i jer bi ispale face, tila sam je uvatit i zato šta je se onda više ne bi bojala dok plivam – i tješila se: ona me nije tila ugrist nego se došla pomazit, jelda?, a mama je rekla: je, dušo, tila te pomazit. onda je rekla da bi se posli mogle opet okupat, al sam ja rekla da neću jer ću se bojat hobe, a mama je rekla: neće ti ona ništa, ona će tad već otić spavat. divno je kako je mama prilagodila argumentaciju mojoj dobi.

hoba

 

IV

iz luke smo krenili doma priko groblja da ostavimo babi cviće šta je mater uzela. dide nas je obavijestija da je uzeja babi križ, ostruga ga, da jednu ruku piture, opet da ruku i da će sutra opet dat ruku pa ga vratit. meni je to bilo presmišno, ko da je komad namještaja, taj križ, kako to moš samo tako uzet s groba pa vratit. ostavili smo cviće, a mama je komentirala da bože joj prosti, ovi grob izgleda ko ona dole teraca, i to je bila istina i to je isto bilo masu masu smišno, i jako primjereno babinom grobu, da joj bude načičkan svime: cvićem umjetnim, cvijećem sušenim, gomilom nekih stina i onih pogrebnih svijeća, voštanih dogorenih i baterijskih pregorenih, natpisića, otpalih latica, i sve je to gurnuto u kuteve i na to se skupljaju novi slojevi koji se opet guraju u kuteve i tako grob izgleda korišteno, ko i naša teraca, ima karaktera, ko da se na njemu živi.

za ručkom je dide komentira česima kako je ovakvi drveni stol ko šta je u njega najlakše održavat, kad ima taj premaz, pa sam ja dobacila: ka i križ, i opet prasnila u smijeh, mama ga je pitala oće li na križ nabacit shabby chic finiš ili će obično, dide je nije razumija, ja sam se smijala i mislila kako bi baba popizdila, ali pogled koji sam krišom bacila na mačku, za koju nekako sumanuto sumnjam da je inkarnacija babe, me umirija: ona, za koju smo svi zaključili da nije obična mačka, je opet društveno jela kraj nas i izgledala skroz mirno, uključeno u ekipu i zadovoljno ko inače.

zadnjih par puta sam tu samo plandovala s ekipom pa sam ovaj put došla štagod učinit. čupala sam korov i iz vrtla iskopavala balzamirane skakavce, volke, štipalice, konope, najlonske kese, komade cijevi, vijke i djetelinu. najzanimljivije šta sam našla pod slojevima suhog lozinog lišća i bezobrazno razgranatog divljeg špinata, koji je dobar za pohanje, bila je jedna dijelom sasušena al inače jako dobro uščuvana riba. bacala sam to sve, skupa sa slojem poluraspadnutog lišća koje je dide tija da ostavim za gnjojivo, ali nismo u šumi nego na okućnici turističkog objekta pa sam ga ja krišom grabljala grabljicama za pribiranje maslina u svojim accessorize rukavicama od brušene kože, u nekom trenutku rashodovanim jer sam ih uništila vozeći u njima biciklu po snijegu, bacala u sić i priko ceste u bušak.

otkrila sam da je vrtlarenje divno, meditativno i da me ispunjava jer je korisno i jer unosim red u svit i jer nema boljega nego kad ubereš par poma da se stignu oladit do ručka, izvadiš par krumpira koje onda mama ode pofrigat, dok dida baca na gradele tikvu iz vrta (bolje je možda samo kad nabereš pedoča s bove ili nehotice uloviš hobotnicu). i uči me strpljenju, jer ja bi tila zasadit lavandu odma sad isti tren, a dide kaže da triba čekat zimu. tako sam otkrila da je ono šta treba radit: il faut cultiver son jardin, ou le jardin de son grand-père. ne treba mi ni sedmero djece da rade rame uz rame sa mnom, djece kojoj bi plela džemperiće i kape i koje bi uvježbala u maleni obiteljski bend pa bi dio godine kultivirali svoj žardan, sve onako pjevajuć, a dio nastupali po otočkim terasama ko kelly family s više muzičkog ukusa i ukusa u odijevanju. ne, ne treba mi ništa od toga, samo komad zemlje, kopačica malena ko igračka, neke rashodovane rukavice, u blizini more u koje se poslin mogu ubacit i misao na njega. uvik je tu misao na njega, ona je u pozadini svega šta radim, pa čak i kad obrađujem didin vrt. možda ću konačno bit slobodna kad budem obrađivala svoj.

vrt

 

V

ko je dao ime otoku, otočani ili ljudi s kopna? šta ako imena koja su mu dali nisu bila isto ime i onda su godinama, desetljećima, dok se nisu sreli, koristili svaki svoj naziv? ta me pomisao mučila, jer različito ime znači da je taj otok za jedne bio jedno, a za druge drugo i iako je malo uznemirujuće uzbuđujuća pomisao da je otok mogao postojat na dva različita načina istovremeno, šta je tu bilo točnije i, jednom kad su ljudi s otoka doplovili na kopno, ili ljudi s kopna na otok i kad su otpočeli komunikaciju, čiji je naziv za otok prihvaćen od druge strane i čija je definicija otoka time prihvaćena, otočka ili kopnena?

ležala sam na mulu gola, volila sam svoje tijelo pa čak i defektni prst, jer je bilo cijelo i jer je bio na nozi još uvijek prikačenoj na mene a ne u spalionici ili u onom otpadnom dvorištu s medicinskim otpadom odakle se, pitala sam didu, u sanducima hrpe tih dijelova raznih ljudi koji se ne bi podnosili međusobno, dijelova smrdljivih iznutra i izvana, a koje su nekad njihovi ljubavnici jako volili, možda čak u sinegdohi, odnose u rupe.

uvik sam volila taj mulić, možda jer je bio tu prvi, možda jer je u njemu bilo urezano moje ime, dok ga more nije izlokalo, jer smo s njega skakali na brojeve, visili s daske koju je dida čak i tapecira, tata je oko njega lovija hobotnice, more je čudno i duboko zvečalo u njegovoj šupljikavoj utrobi, s njega smo ulazili na brod i na njemu se sunčali kad bi sve bilo prepuno turista. na mulić pripadam, a mulić pomalo nije nigdi pa se na njemu može dobro pobić od svega, on spaja more i kopno i premošćuje granicu, al ne spada ni vamo ni tamo. neću nastojat povuć kvalitetnu metaforu, jer ona se tu provlači u naznakama: takav je i moj život.

dide i ksenija su pričali o hermafroditima pa sam im rekla da ja ne bi imala ništa protiv toga da imam još i penis. pitali su me šta bi s njim, al ne bi ništa, tako, imala bi ga, zbog penis envyja valjda, pa sam im pričala o tome i o strahu od kastracije i ostalim prigodnim stvarima pa je dida reka da je ćer od onoga iz sela šta je peka rakiju kad je bila jako mala rekla mama mama, tata ima dvi piške. biće je vidila tatu dok je piša, nagađa dida, pa mu od opreme zaključila da su dvi piške. razumim zašto dvi, al kako je od toga mogla mislit da je piška?

pekareva pak ćer, od pekara šiptara – al katolika – kaže dida, bila je zakaparena još kad se rodila pa je kad je došlo vrime, a ona saznala za dogovore, pobigla u švore. posli se vratila, kad je pekar isplatija oštećenika, i sad ocu vodi računovodstvo. još se nije udala.

dida je po negdi šesti put reka: ipak mi se čini da je onaj turčin momak od one s diteton. česi nam naime moraju predat dokumenta pomoću kojih ih prijavimo u turistički i koje onda dide drži u sebe dok ne odu, valjda da ne pobignu a da ne plate i zato da im možemo proučavat prezimena i nagađat u kojim su odnosima. imamo tu tri generacije jedne obitelji i jednog misterioznog turčina, koji je, usput, jako zgodan. rekla sam didi kako ne mora govorit “ipak” ako ustanovljuje istu stvar po peti put i kako mi je turčin zgodan pa sam se ponadala da je zaključija da ipak nisu skupa nego je on prijatelj njenog brata. dide je reka: je, zgodan je, al nije ni ona loša, smatrajući to valjda još jednim argumentom u prilog tome da bi mogli bit par, al ja sam rekla: al nije bolja od mene. dide je reka: nije, normalno da nije! di će ona bit zgodnija od tebe! naravno da si ti lipša od nje! svejedno jel me sprda, s obzirom da to radi tolko dobro da ne kužim tu nijansu, dal me jako vješto laže, il to zapravo misli, neću se zamarat još i time jel dide mislija kompliment ozbiljno il ne, kad to već moram mislit o skoro svim ostalim muškima na svitu.

teta lola se napila pa je svašta pričala didi, da barba jakov nije moga smislit moju babu i da je vidila mene kako se drogiram na babinom sprovodu na kojem doduše jesam motala duvan al na kojem ona svakako nije bila i da ako me vidi još jedamput da to radim da će mi odvalit plesku preko cilog lica. kasnije se nije tila ispričat a barba jakov je objasnija da ga je moja baba jednostavno podsjećala na bivšu ženu.

dida je jučer reka sve je priroda, iako on na problem nije gledao s teretom društveno-humanističkih znanosti na leđima. no doduše, da ima ikakav uvid u društveno-humanističke znanosti, rekao bi upravo suprotno, naravno.

 

VI

maslinik

počele su padat ko lude pa je dida prominija plan i krenija u berbu po miseca ranije. mama mu nije tila reć da dolazim i ja jer ka da mu bude iznenađenje, a u stvari jer nije virovala da neću prominit plan, jer sam tu pomalo na didu.

on se lipo iznenadija i odveza mater i mene na podanje di nas je čeka ante koji je taman ispeka girica za marendu. ispa je problem jer sam ja nenajavljena i da kao prvo sad zbog mene nemamo dovoljno pribora – imali smo samo jedan perun na nas četvero – ni čaša, al ovome zadnjem je dida doskočija utočivši sebi vino u teglicu, i ne znajuć da je to među američkim srednjeklasnim kućanicama-blogericama već par godina veliki hit. drugi, veći problem je bija da će nam sad bit malo ribe, al naravno da smo je jedva pojili.

kad smo se tako lipo odmorili, krenili smo brat. pri tom smo pokrili temu kako se mirjana bila napila i zamalo zapalila muža i kako je dida zva vatrogasce, al oni nisu smili počet gasit jer nije bila isključena struja, al on je zna da ima fidova sklopka pa je krenija polivat vodom iz gustirne, pri čemu priznaje da nije on neki preveliki junak nego je krenilo probijat zid i zahvaćat njegovu kuću. zatim smo pokrili teme kako triba zdrobit gomilu i bagerom posut pod masline da drži vlagu, kako nema šanse da bi ja sad prepoznala vicu koji se prepolovija i doša na trećinu svoje kilaže, pravi momak, kako je isus bija prvi marksist s čijim se idealima složila njegova ljubavnica, miražđijka magdalena, koja mu je rodila ćer i zasnovala pleme u kataloniji, kako je to da je šoltanska levantinka došla s levanta možda mit, a možda ne, al kako bi to mogla bit i križana sorta koja se uvatila samo tu, kako se rodica stvarno zaljubila i kako je trešnja stablo, a trišnja plod i kako ove godine nije rodilo i neće bit ulja ribama za plivat, al one koje sam ja ranije marendala bi malo zaplivale u vinu pa, didinim riječima, jebo masline, amo učinit pauzu i štagod popit.

premorena, natečenih, izgrebanih nogu, nervozna od gladi i nestrpljiva da se okupam prije nego skroz padne mrak, trudila sam se bit entuzijastična oko posjete groblju koja se morala desit upravo tad da ne uvene cviće. sve tako u izmačanoj radnoj robi, jer mi smo iskreni i, uostalom, nemamo vremena za zajebanciju poput presvlačenja, otišli smo prababama i babi, koja bi, znam to samo tako, popizdila da zna da se na groblju ukazujemo u takvom izdanju.

doznala sam da babini starci leže skupa u masovnoj grobnici, al da tamo leži i didina mama i to sama, jer umrla je prije ostalih, kad nije još bilo naše grobnice i kasnije kad su je tili primistit nisu više znali raspoznat njezine kosti jer svi su se ostaci izmišali i na njih su došli novi. to me masu rastužilo, to šta ona leži tamo sama, makar znam, ili se bar svim svojim razumom nadam, da ona nije dole, da joj svijest nije dole, di god bila, ako uopće postoji, jer zamisli bit svjestan da se nalaziš među gomilom ostataka ljudi s kojima nisi bila bliska, šta ja uznemirujuće često zamišljam, u prvom licu, i da su svi koje voliš dalje, niti na istom groblju nego na novom, s druge strane sela.

sve je to jako nerazumno, al da nije bilo nje ne bi bilo ni mene i drago mi je šta je bila jaka i izdržala bar toliko da se uspije prokreirat, a znam da je bila jaka čisto jer je bila žena na selu početkom prošlog stoljeća i jer joj se to vidi na faci, uz to šta je bila masu lipa. ja se svojih predaka dalje od baba i dida nit sićam nit ih volim nit išta osjećam za njih i čemu onda rađat ako već treće kolino neće imat pojma ko sam ja bila, al isto u zadnje vrime zamišljam neku čukunčukunbababu i znam da je bila dobra i draga i da joj je bilo masu teško i onda sam joj zahvalna i ponosna na nju, i ta zamišljena pretkinja mi je, kad sam ugledala crno-bijelu keramičku sliku (pra)babe nikoline na spomen-ploči, dobila lice.

onda smo otišli do babe na novo groblje, na kojem se ona ista prababa simbolično javlja na nadgrobnoj ploči. tu je bilo masu umjetnog cvića kojega sam ja počela kritizirat i gadit, a dida branit: ustraja je na tome da je grezo kad je grob bez ičega pa bolje onda umjetno ako ne može pravo, ali tamo stalno, stalno ima lipog pravog cvića i uostalom, rekla sam mu da je meni lipši prazan grob nego da je umjetno i da ću ja sve to pobacat – jer sitila sam se s nemalim zadovoljstvom da ću sve prisutne nadživit i onda na miru uklonit svo to umjetno cviće, nek vidim ijedan, škarama ću ga isickat, al je dide reka da će on sebi metnit umjetno i dat uklesat na grob neka bude proklet ko ovo umjetno cviće digne.

groblje

 

VII

dide me je učija da nizbrdo mogu u onoj brzini u kojoj sam uspila izgurat istu tu nizbrdicu uzbrdo. istu tu kosinu. to me je moga učit jer sam djelovala na ograničenom području s tek nekoliko kosina pa sam mogla svaku intimno apsolvirat. to je on ustvari znao da ja uzbrdo mogu samo u niskoj pa je tija da tako idem i nizbrdo da mi koči motor da budem sigurnija, jer sam bila tek početnica i bila mu parkirala auto na vrh grma i tako, ali svidilo mi se to jer se osobama općenito sviđaju pravila jer kad idu po pravilima pa uspiju onda je veći osjećaj osobnog postignuća, a također ih moš i, pravila, kršit pa je zato isto dobro da su tu, radi većeg uzbuđenja.

mali bobi – mali, budemo li kreativni, s obzirom da iza sebe ima dva propala pokušaja s dvi žene, isto toliko djece i nešto zatvora i terapija, šta je sigurno više nego šta imam ja – koji je zbog svega toga prilično mudar, iako sam ja, naravno, opet mudrija od njega, kaže da su svi posvađani, čak se i s bratom posvađa, u kojeg sam ja bila zaljubljena s trinajst a sad je debeljuškast, ćelav, i nema manire pri dugovima jer ne pita za pomoć nego krišom proda bratovu travu s tavana pa mali pita mamu jel ona dirala pa ona kaže ne diram se ja u tvoj biznis pa pita brata, brat se pravi lud, a onda mu sutra bratov frend pohvali njegovu križanu travu – on je to uzgaja s ljubavlju, sa zanimanjem i proučavanjem, a ne samo onako iz drogaških ili poduzetničkih pobuda. on kaže da je sve bilo bolje dok im je dida bija živ, on bi samo sidija i gleda, i kad bi neko zastranija gađa bi ga šlapom. to je bija sistem kontrole: patrijarh u dvoru il na teraci s prijetnjom šlape.

kako dide, babe i očevi umiru, ostajemo bez autoriteta, a poznato je da si tako teže moš formirat ličnost jer nemaš koga slijedit i u odnosu na koga se pobunit pa smo u zadnje vrime pogubljeniji nego inače.

patrijarh u dvorištu

mačka je ležala na teraci i palo mi je na pamet da joj dam ogledalo da provjerim jel u imaginarnoj fazi i jel se poistovjećuje sa svojom slikom. stavila sam joj ogledalce pred facu, ona je gledala i očito vidila sliku u njemu, al nije se ponašala ko prema sebi ni ko prema drugoj mački. išla ga je gricnit, a kad sam ga stavila na pod gurala ga je šapicom i igrala se s njim ko sa suhim listom il mrtvim skakavcem, ali znatno kraće i brzo je izgubila interes. ne znam jel se prepoznala, al usudila bi se postavit tumačenje da je mačka tolko kul da se ona već rađa s identitetom, sa cjelovitom slikom o sebi pa pred ogledalom nije doživila neku posebnu spoznaju o sebi ko subjektu nego je vidila samo ogledalo, da, sa svojim odrazom, al on joj nije bio prenapet pa je preteglo to da pred sobom vidi predmet koji nije nit dovoljno lagan nit šuškav za kvalitetno igranje. u prilog valjanosti istraživanja napomenila bi da sam, iako je mačka nešto starija od ekvivalenta djetetove imaginarne faze, prilično sigurna da do sad nije bila u prilici da se pogleda u ogledalo. možda u staklena vrata od kužine, al uvik je moguće pomislit da je to neka druga mačka u kužini. je da se mogla poistovjetit i s njom, al… ma, zakurac mi je istraživanje, al imam li ovde puno izbora u dokolici osim ispitivat jel mi se mačka formirala kao subjekt?

 

VIII

bacila sam mamu i kseniju na brod i na povratku svratila do babe, jer mi fali i jer sam bila usamljena i tužna. malo sam se zamislila tu, mrtvu, nakratko, jer tu želim da me pokopaju, al dan je bija divan do te mjere da sam si rekla da bi uza svu beznadežnost mog života trenutno radije bila živa. nije to bila volja za životom nego onako, predah u krasnom okružju, kasnost popodneva ublažuje vrućinu, čuju se cvrčci, kukavice, daleki traktor i avion, počeli su letat ovuda, nisko. grč u grlu mi nije proša, al osjetila sam da mi curi niz obraze, ovaj put suze. avion je otiša ravno pema krušici, srušit se, ko u onom maminom snu.

danas sam ronila gola među nepomičnim jatima riba, ribe su uvik strašno mirne kad more na površini divlja, kao da se moraju pritajit, a baš tad bi mogle bit slobodnije od ljudi nego šta su za bonace. stvar se često svede na pitanje za šta neko živi, ja živim za takve trenutke, trenutke mira i uzbuđenja uslijed zbivanja, i nije mi samo lakše nego i lipše otkad to znam i sve sam pomirenija s činjenicom da živim kao šta se neki pomire sa smrću – valjda kad skuže koliko je neizbježna, šta sam ja sad valjda skužila i o životu – a šta se tiče mene i smrti, sad mi se čini da sam s njom uvik bila pomirena, makar znam da nisam.

izašla sam na teracu, izaša je i barba ante na susjednu. upitala sam ga jel gleda, nezainteresirano je reka da je. ipak, pokušala sam povest razgovor i rekla nešto u stilu stvarno, jeste vidili vi to…, tonom: jeste vidili kako su naši spušili odškotske, ali on mi ništa nije odgovorija.

i tako sam skužila još jednu stvar koju je uostalom još davno skužija lévi-strauss, iako ne baš točno nju: ljudi koji nikad nisu bili izloženi smoltoku ne prepoznaju smoltok i ako se pokušam upustit u njega, neće me razumit, ili me, možda, neće uopće ni čut.

ogledalo

pričala sam didi kako sam alkoholičarka, al nije mi tija povirovat, uz riječi da on nama pošalje samo deset litara vina u dva miseca. nisam tila ustrajat na uvjeravanju da ga ne povrijedim.

dok smo ručali, kraj terace je proša čeh i dida ga je dozva glasom ne bi da je ovaj bar u susjednoj vali: ooooj!!! čeh je zauzvrat poželija dobro huć, dida delboy je odvratija: dobro huć, dobro huć. on na njih gleda ko na obitelj, a mene nervira to šta oni oće stalno pričat sa mnom, izvijestit me o temperaturi mora, komentirat to šta sam im donila kruv na stol, to šta idem plivat, to šta dišem.

svratija je anđelko pozdravit didu i ručak nam se pretvorija u youtube parti. svi smo pivali ako me ostaviš i zar je voljeti grijeh. optimizam da ću obavit nešto posla mi se topija jer mi se sredstvo za rad pretvorilo u karaoke mašinu, a nisam tila bit gadura koja prekida veselicu. dodatna je teškoća bila šta su to sve morali slušat česi gore na balkonu, a oni su ka neki muzičari, ovaj je slijep i sve. ipak, mami i meni je dopizdija repertoar pa smo im pustile ekv, al su dida i anđelko onda skrenuli na o marijaaanaaa pa se s kata spustija čeh, ja sam mu otišla po čašu i onda je ispalo da je on veliki cocin fan. to jest, da je on veliki fan vinka cocé. pomirila sam se sa situacijom i s anđelkom zaplesala valcer po teraci.

dide i ja smo opet nekako došli na temu hermafrodita i on je stalno referira na njih u ženskom rodu: one se takve rode i imaju oboje, imaju dole još i onu stvar. reka je da ima i video kazetu di se to vidi. ja sam nevino i naivno pomislila da je riječ o nekom dokumentarcu, ali kad sam mu išla objasnit da ne moraju nužno bit one, da mogu bit i oni ili nijedno od to dvoje, da to ovisi o tome kako ih odgoje i/li se osjećaju i deklariraju, on je reka da su na toj njegovoj kazeti one, jer je to porno film di su one čuvarice u zatvoru koje žele općit sa zatvorenicama. ne prestaje me obarat.

babino odsustvo osjećam kao prisustvo. ništa tragično ni preintenzivno, ali je tu. ipak, baba živi kroz mene, i to ne samo kroz gene i sjećanja: kao šta sam nekad, kad bi mi ona posudila svoju robu, znala poprimit njene mote, tako i sad, kad sam tu sama s didom, dok nam podgrijavam šalšu (koju je ona zamrznila prije sto godina), zauzimam njeno mjesto, ali ne samo funkcionalno, nego i intimno: skužila sam, naprimjer, da razgovor s mačkom koja ti pokušava podapet nogu dok ideš istrest stolnjak priko terace, a koji je ona redovito prakticirala, tješi, i ublažuje usamljenost.

 

VII

dok sam odlazila s otoka osjećala sam tugu posljednjeg puta kad ću odlazit odatle, recimo kad pokopamo didu ili ako se naposljetku proda ta kuća, znajući da je ovaj put možda posljednji i nastojeći bit ok s tim, kao i s mogućnošću vlastite smrti ili kao da je riječ o onoj hipotetskoj zadnjoj maminoj juhici koju ću jednom morat odmrznit nakon šta ona umre.

ipak, ipak u meni ima toliko žara da pomislim kako bi bilo bolje ne nestat noćas, u snu, nego se vratit na otok u neko sunčano poslijepodne i proživit u njemu jedan dugi dugi dan, samo se ne mogu odlučit bi li više volila da popodne bude bonaca i plima i da se toplo sunce mirno slijeva po svemu mirnom govoreći mi da je sve u redu i da je sve blago i dobro ili da se digne meštral i po zadnji put mi pokaže da život može bit uzbudljiv pa da se kad krene neki jači nalet samo bacim u njega ko šta se inače bacam na valove i da me odnese.

Komentari
  1. pitazeljanica
  2. Blokiranacitateljicaslobodne
  3. nedorasli
Feministkinje i laž o velikom pank drugarstvu
Napokon superžena
Kultura silovanja: ti si kriva što si silovana
Courtney Love: zauvijek luda kuja
Napokon superžena
Treba li feminizmu Wonder Woman?
Povratak “Twin Peaksa”: 1.-4. epizoda
Ljepotica i zvijer
Ljepotica i zvijer
Tjeskoba ženskog autorstva
Mit o nasilju
Hrvatska kujica
Nevoljena: o nemajčinstvu i ljubavi
Između očaja i privilegija
The VVitch i The Conjuring 2: horor obiteljskog života
Drugi pogled na Jelenu Veljaču
GLAZBENI LEKSIKON: I Bet On Losing Dogs
Makeup savjeti za naredno političko razdoblje
Lana piše mejl igračicama prijestolja (S6 E4-10)
Iza svakog hrvatskog navijača stoji jedna žena
Yass, Queen – ohrabrivanje djevojaštva u “Broad Cityju”
Neka počne zlatno doba
Fatalna Amanda Knox
Proizvodnja Lolite
Feministkinje i laž o velikom pank drugarstvu
Pivo s neonacistom
Hrvatska kujica
Vrlo kratka analiza spota “Želim živjeti!” pomoću dijagrama
Feministkinje i laž o velikom pank drugarstvu
Courtney Love: zauvijek luda kuja
Šuti i slušaj: nesavršena tišina savezništva
GLAZBENI LEKSIKON: I Bet On Losing Dogs
Transrodne žene su žene
O ženskoj šutnji i prešućivanju
Tamni poljubac paranormalnih ljubića
Monster girl
“Cosmo” i četvrti val feminizma
Ljeto u Černobilu
Neka počne zlatno doba
Savršena žrtva